Usud

Otrovom ljubljen, u kovčeg odeven,

nemirnog daha i nemirnih misli,

stojah na vetru što ledeno sladi…

Uznet do neba pa bačen u klanac,

tražih granu, bar travku spasa,

dok nadamnom ječi  osmeh zluradi.

Slini su oni što ljubav im fali

jer njihovo jeste tle od kala,

njihovo jeste da boli dele…

A  telo će moje otići jednom

i duša, spremna, taj tren već čeka,

da jurne u skute svetlosti bele.

Gde dašak nežni miluje sjajem,

i rane se zacele mišlju divnom

a boli nema, osta na tlu…

Osta u kalu da čeka silne,

kao i truplo što pustih ga lako,

što iskusi usud, sudbu tu zlu.

Oprostih poljupce otrovnih usana,

oprostih i laži i ugrize zlobne,

 i reči i dodire, oprostih, ledne…

Ostade samo da oprostim sebi,

a taj se oprost teško dobiva

jer duše nemam više od jedne.

Molim se Bogu da milost mi poda

da iskupim dušu što dadoh za ćar

što dadoh je nekom ko zgazi je, satre….

Molitvu smernu uzdižem suzom

i čekam da treptaj na put ukaže

dal’ ka nebu il’ putem od vatre.  

Kada shvatiš…

Ulovljen, uhvaćen, duh mu je sputan,

tamnicom okružen, umom odsutan,

on i ne živi, već nekako vene.

Ne želi da otpusti uspomene.

Sivi mu lice, oči mu žute,

neće da menja stavove krute,

beži od sebe, beži od svega,

da bi se lišio prošlosti stega.

Al’ nema sreće od bežanja toga,

i nema bežanja od bola svoga.

Boli prihvatiš i sa njima spavaš

jer kada prođu ti tad ubrzavaš:

shvatanja, promene, radosti sudbine,

sve ti je lakše, kada bol umine,

i tada saznaš što ranije nisi

da poznavanje bola život ti uzvisi!

…baš, baš!

Ti si osmeh što prelazi mi preko lica dok ti držim ruku i uvodim u snove,
ti sreća koja daje ritam mom životu dok te grlim snažno u tami noći ove.
Ti si moja, i to sigurno znaš, i nije važno što se opireš tom,
ti si ljubav i ti odvajaš ništavno od vrednog u životu mom.

Volim te bez obzira na sve
Volim te i kad nemam te
Volim te i kad ljutiš se
Volim te više  nego pre

Ti si svetlost koja je moj dan, jer mrak pada kada odlaziš.
Ti me premeštaš iz jave u san i  kada ti pobegnem ti me nalaziš.
Možda ti ne trebam, možda nikada, možda će to reći mi svi.
Mada, to možda i nije nada, opstaće uspomena ljubavi.

Volim te i inače
Volim te i od toga jače
Volim te, i to oduvek
Volim te, volim zauvek

Gde ljubav diše, makar i kratko, ostaju tragovi, putevi sreće.
I sve u životu ide glatko  kad znaš da ljubav pobeći neće.
Šta god da kažeš, jesi u pravu. Neću da pričam gordo i ružno.
Hoću da živim ljubav u danu, jer bez ljubavi je nekako – tužno.

Volim te bez obzira na sve
Volim te i kad nemam te
Volim te i kad ljutiš se
Volim te više nego pre
Volim te i od toga jače
Volim te i inače
Volim te, i to oduvek
Volim te, volim zauvek

Mladen Hinić

LEPO JE TO…

Čuo sam šta peva lišće jesenje

I ostetio da me sunce, skriveno, kroz oblake greje.

Video sam vetrova snažnih grive

Što teraju od mene misli tmurne, sive.

Snagom ljubavi nošene buduće noći

Čekaće zore što s osmehom će mi doći

Koračaće moćno, stupaće snažno,

I ništa osim nas neće biti važno.

Trčaću, leteću, ploviću danima

Popeću se na najviše vrhove onih planina

Što bile su daleke, strašne, gordošću obojene

I rećiću svima: te su planine ljubavlju osvojene.

Dal će mi verovati, il možda ne

Nevažno biće, jer poznato je

Ko ljubav sniva, ko ljubav nudi,

Taj se nasmejan jutrima budi.

Lepo je kad osetiš to…

Čini ti se da si se probudio

Iz košmara što te je pratio

Godinama, koje za sobom si ostavio

Da isprave to što si pravio

Od života koji je prolazio

A ti nisi primetio.

Ipak, lepo je to…

Jer ljubav si prepoznao

I ljubav si prigrlio

Kao mladi kesten što si zasadio

A nisi ga godinama zalivao

Pa ipak, nije se osušio

Nego te je, žedan, sačekao.

Lepo je to…

SREĆA

Osećaj je sjajan, prosto nestvaran,
Uspeo sam da prebrodim  i jučerašnji dan.
Osmeh mi sa lica ne spada, samo se kezim,
Divno je kad natenane mogu život da mezim.
Nema više zidova, ograda i planina za preći,
Sve što me čeka spremno  primiću, stojeći
Sa obe noge,muški,  čvrsto na tlu,
a dušu ću pustiti da pleše… Nek igra po oblaku.
Najzad mi je jasno šta kaže muzika, šta misle reči,
Najzad sam shvatio da život može srećom da se okreči.
Napokon, suština mi je otkrivena, upoznao sam je,
Ljubav se ne uzima i ne traži – ona se daje!
Daje se svima, kome treba, daje se svakom.
Ama,  daje se i kapom i šakom!
I baš sad ću da se razletim, da raširim krila…
Nikada više neću pasti pod skute tuge i sivila .
E baš neću…
Jer izabrao sam sreću!

Mladen Hinić

Klečim…

Klečim.
Možda predugo već.
A možda je potrebno još malo…ili mnogo ? Ma neka …
Klečim.
A znam da lutam po mislima .
I znam da to nije put koji me već odavno čeka.
Klečim.
Ruke mi ne pomažu da dosegnem…
da dostignem, prihvatim ,prigrlim
nepoznanicu za kojom tragam u trenovima.
Klečim .
Gledam unutra tražeći odgovor ili uputstvo ,
I sve to radim već predugo, noćima, danima…
Klečim.
I znam da treba, da je dobro,
kada se trudim da stignem , da priđem ,
da osetim to što skrivano je od svega.
Klečim.
I Smejem se, jer bol je prošao .
Ostade čista volja da istrajem I ne ustuknem
pred preprekom što me čeka.
Klečim.
I dalje klečim jer vidim bolje ,
a nije izgledalo da je moguće .
Klečim .
I znam zašto je sve,
znam zašto sam ja ušao u svanuće.
…Jer klečim!

Pomozi…

Nađoh te u kišama što padaše noćima,
I uhvatih sebe kako kasnim za snovima,
Tamo se lik tvoj prelivao u bojama
Što činiše ljubav u svim mojim mislima.

Ploviš sada meandrima mojih želja,
Hrabro, smelo, ali tiho, s puno strpljenja,
Pomozi, učini, sastavi mrvice negdašnjeg htenja
Da te vratim u dane mog življenja.

ALFA I OMEGA

ALFA I OMEGA

AKO SE PITAŠ ZAŠTO BLEDIM I NESTAJEM U PROLAZU VREMENA
LAGAO BIH REKAVŠI TI DA NE OSEĆAM ZBOG TOGA NESNOSNU BOL,
FIZIČKU, TELESNU BOL; UDALJAVA ME OD TEBE,A  TI SI MOJ TRIJUMF.
AKO SE PITAŠ ZAŠTO NEMA OD MENE GLASA, ZA POMOĆI VAPAJA

ISTINU ĆU TI REĆI: NEDOSTAJALA MI JE SNAGA, SAM SAM U TMINI;

ONOLIKE REČI I MOLITVE SAM IZGOVARAO NEHAJNO,OHOLO I OLAKO
MISLIO SAM, TU SI, NEMAŠ GDE OD MENE; I OSTADOH TADA SAM,
ELEMENTARNE STVARI SAM IZBRISAO IZ UMA: NEMA SREĆE BEZ DUŠE.
GOVORAŠE DA JE SVEJEDNO; DANAS JESI, SUTRA NISI. BUDI STROG!
ALI JA ĆU NAĆI USKU STAZU KOJA VODI KA TEBI, HITAĆU PUTEM SPASENJA.