Otrovom ljubljen, u kovčeg odeven,
nemirnog daha i nemirnih misli,
stojah na vetru što ledeno sladi…
Uznet do neba pa bačen u klanac,
tražih granu, bar travku spasa,
dok nadamnom ječi osmeh zluradi.
Slini su oni što ljubav im fali
jer njihovo jeste tle od kala,
njihovo jeste da boli dele…
A telo će moje otići jednom
i duša, spremna, taj tren već čeka,
da jurne u skute svetlosti bele.
Gde dašak nežni miluje sjajem,
i rane se zacele mišlju divnom
a boli nema, osta na tlu…
Osta u kalu da čeka silne,
kao i truplo što pustih ga lako,
što iskusi usud, sudbu tu zlu.
Oprostih poljupce otrovnih usana,
oprostih i laži i ugrize zlobne,
i reči i dodire, oprostih, ledne…
Ostade samo da oprostim sebi,
a taj se oprost teško dobiva
jer duše nemam više od jedne.
Molim se Bogu da milost mi poda
da iskupim dušu što dadoh za ćar
što dadoh je nekom ko zgazi je, satre….
Molitvu smernu uzdižem suzom
i čekam da treptaj na put ukaže
dal’ ka nebu il’ putem od vatre.
