Osmeh koji oboji…

Kroz bespuća usamljenosti kojima je hodao, kraj njega, u mimohodu, promicali su samo obrisi senki ljudi koje je nekada poznavao. U tmurnim bojama neznađa, i nebesa su bila muljava…nekako oronula i bez traga sunca. Pitao se da li negde i dalje postoje razlozi za boje, jer njegova ludila su bila tako siva…


I onda, sasvim jasno, odgovor je stigao u vidu jednog osmeha.


Možda nije ni znala, ali je iz prikrajka, kao i sunce što se rađa, nekako sa strane, njen osmeh prolio boje svud oko njega. A taj njen pogled, ovlaš okrznuvši njegov, odvede ga pravo pred vrata koja je tako dugo tražio.

Zastao je. Zapitao se da li se to sada njegovo ludilo šareni okolo…? Zapitao se još nešto, ali odgovor na to drugo pitanje je stigao odmah: bolje je biti lud za njom nego lud bez nje.

Tako to biva kad jedan osmeh oboji jedno ludilo…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.