Karbonara


Spremala je karbonaru obučena samo u kecelju.  Smatrao sam da je preterano obučena za taj posao, pa sam  nešto i rekao u tom stilu.

Isterala me je iz kuhinje jer nije htela da je gledam dok sprema hranu, mislila je da ću joj smetati, a želela je da napravi večeru kako treba. Opirao sam se takvim apsolutno detinjastim zahtevima koliko sam mogao, mada sam trebao da joj priznam da je u pravu.  Ništa od tog kuvanja ne bi bilo da me je pustila da prostrujim pogledom preko nje, obučene u tu krpicu.

Razmenili smo neke reči, poneki osmeh i par opaski. Najzad me je, pomalo i ljutito  pitala:“ Pa je l’ ti hoćeš večeru, ili šta hoćeš…?“
Pogledao sam je ozbiljno i rekao:“ Šta hoćeš ću, klopu možemo i da poručimo…“

Kecelja joj nije ni trebala, lepo sam rekao.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.