Zvona su tukla kao da ih maljem mlate varvari koji su napadali Rim, a on se hvatao za glavu zbog buke i pokušavao da pobegne sa zvonika. Vrištao je od bolova ali glas nije puštao. Nije hteo da izađe iz tog grla ni pisak.
Sav zadihan se digao iz kreveta i shvatio da se alarm oglašava već treći put, jer je pogledao u sat na zidu…
Pritisnuo je ono zamišljeno dugme na ekranu telefona i okrenuo se na drugu stranu kreveta, stavivši jastuk preko glave. Nije mu se ustajalo. Nije mu se išlo na posao. Nije mu se ni živelo tog jutra…
Prethodni dan je bio težak. Shvatio je da je san jedino moguće sanjati, a ne živeti.
Život se živi, rekao je sebi u bradu pošto je prekinuo razgovor koji je trajao kratko. A u tom razgovoru je jače bilo ono neizgovoreno…
Varvari su ponovo maljevima tukli po zvonima, a on bi pristao da tuku njega, jer je mislio da bi mu to lakše palo.
Nije mu se ustajalo više…
Život je trebalo živeti, a njemu se sanjao san…
Sva moja slova 
Varvari, maljevi, zvona, Rim…tako dobro smo navedeni na razmisljanje, …da, zivot treba ziveti. Pozdrav.
Pozdrav, prijatelju, i hvala!