Dijetalne palčinke 25

Planovi su, naravno, tu da bi se čovek mogao organizovati i uz pomoć one spravice koja se naziva sat, na neki podmukao i ponekad svirep način, ukalupti u linearni tok života, na način kako je percipiran od strane većine ljudi. Srećom, ja verujem u neku Višu Silu, pa mi poremećaji u sferi planiranja ne padaju baš toliko teško. Mislim, iznerviram se ja, za svaki slučaj, daleko bilo i ovo-ono, ali relativno brzo dođem k sebi, i nastavim kojekude, što se kaže… Da pojasnim malo: nisam neki planer i često mi se dešava da stvari koje planiram odu potpuno drugim tokom od onog koji sam ja zamislio ili konstruisao. Zaista nije bilo mnogo razloga da se tako nešto ne desi i ovog puta.

Kao što se zna, i to sam već naglasio, bio sam u takozvanom cajtnotu, jer je moj jezik bio brži od ono malo pameti koje sam imao tada. Namerno ovo apostrofiram, jer se količina pameti koju sam posedovao u tom trenutku razlikuje od količine pameti koju posedujem sada. Pa pošto sam bio u docnju, davao sam sve od sebe da na neki način nadoknadim to vreme koje mi je nedostajalo, trudeći se da postupam pametno, i mudro raspolažem tim oskudnim resursom koji mi je sve više curio kroz ruke. Naravno da sam sa velikim olakšanjem seo u auto i pritom pobacao one torbetine koje sam teglio sa pijace na zadnje sedište, i naravno da sam i dalje imao povredu koja me je ograničavala u mnogim segmentima, pa i u vožnji, ali sada sam bio nadomak pobede. Još samo malo je bilo potrebno truda i volje da bih stigao kući i počeo da se bavim poslom koji sam sam sebi nametnuo, moram da napomenem, ničim izazvan.

Evo, kad se sada setim zašto sam tada uopšte i progovorio, ne mogu da nađem racionalno objašnjenje za taj postupak. Skoro sam siguran da nivo, ili količina pameti ima veoma jake i direktne veze sa tim činom. Dobro, za prolivenim mlekom ne treba plakati, kaže izreka, pa neću ni ja sad da kukumavčim. Nije to, u stvari, nešto oko čega treba praviti ovoliku dramu, a pogotovo ne treba na sve to gledati iz negativne perspektive. Hoću reći, sve je prošlo kako je prošlo, živ sam i dalje, sve je u redu, samo ne mogu samom sebi, a shodno tome, niti bilo kome drugom, da objasnim zašto sam sebe uvalio u taj posao. Jer, realno, u tim trenucima, nikako mi nije bilo do angažovanja tog tipa, a naročito do pokušaja šarmiranja nekoga kao što je Danka, o kojoj, zaista, imam samo reči hvale…

Dobro, nema to veze sad sa pričom, bolje je da nastavim sa činjenicama. Znači seo u auto, pobacao stvari pozadi, odahnuo, osetio pulsiranje u stopalu, živo je, mislim se, valjda je to dobro, upalio auto, i cak.

Šta sad cak,bre?!?!? Kako cak???!!!! Šta cak?!?!

Ja okrenem ključ, ono opet cak. Ja izvadim ključ, pogledam ga molećivo, šapnem mu nešto što ne moram da ovde napišem, vratim u bravu, nežno, baš nežno ga okrenem, i ono…CAK!

Malo mi je i teško sada kad se prisećam tog događaja, ali pokušaću da ga verno dočaram. Verno, ali svedeno…

Agonija. Bes. Srdžba koja se ogleda na mom licu u formi modrog rumenila. Pogled u nebo. U stvari, ne u nebo, nego sam podigao lice i pogled ka gore, u tom trenutku, ka donjoj strani krova automobila, koja se igrom slučaja i naziva  nebo, i imao sam šta da vidim. Od neke od silnih kiša koje je taj auto preživeo, krov je krenuo da korodira a ta korozivna boja je isflekala tkaninu kojom je to nebo presvučeno i napravila fleke koji su me ubole i u oko i u srce. Još veći bes. Izlazim iz kola jer ne mogu da gledam to. Psujem. Galamim. Galamim na auto! Ovde moram da primetim koliko je neprimeren taj postupak bio, i takođe moram da se samom sebi začudim na takvoj reakciji. Prosto rečeno: svašta. Dobro, idemo dalje…svedeno… Osećao sam poglede ljudi koji su prolazili pored. Neprijatan osećaj koji me je još više razbesneo. Još jače psujem. Jače galamim i na auto. Opet moram da  kažem: svašta. I finale, izliv besa u formi šuta u prednju levu gumu. Realno, nisam oštetio auto tim udarcem, što je pozitivno u svemu ovome. Međutim, negativno u istoj toj storiji je to što se negativnost sama po sebi multiplikovala, ni sam ne znam koliko puta.

Taj šut, da tako kažem, od srca, iz duše koja vapi za mirom, taj šut kao izraz nemoći i traženja pomoći, taj apsolutno suvišni potez nogom mi je doneo velike i obilne količine oštrog bola. I u fizičkom i u duševnom smislu. Možda mi je, mada nisam siguran, ali možda je krenula i po koja suza u tom trenutku.

Međutim, ko zna odakle, i iz kojih rezervi, kod mene se tada javio nekakav inat koji me je naterao da stisnem zube i odlučno krenem ka rešavanju situacije u kojoj sam se našao. Ponovo sam seo u auto, veoma trezveno razmislio šta bih mogao da uradim i ponovo pokušao da startujem motor. Ono cak se ponovo čulo. Izašao sam, zaključao vozilo, prethodno izvadivši one torbekanje sa zadnjeg sedišta, i pozvao taksi. Nisam imao nameru da pristanem na poraz. Taksi je stigao vrlo brzo i ja sam u rekordnom roku bio ispred vrata svog stana sa pobedničkim izrazom na umornom i bolom ophrvanom licu. Ušavši u kuću, torbe sam spustio pored vrata i, ne sluteći koja me ujdurma kasnije čeka, otišao da operem ruke i da se umijem. A ujdurma je bila, to sam kasnije razlučio, posledica drmusanja i bacanja onih torbi, kao i vremenskih uslova koji su vladali u trenucima moje nabavke…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.