Na sims je sletela neka ptica. Nije golub, njega bih prepoznao. Ne znam koja je to ptica bila. Šarena neka… Stajala je neko vreme tamo i gledala ka meni. I ja sam gledao ka njoj. Možda sam i gledao u nju, ali ne mogu da se setim da li je bilo baš tako.
Stajala je tamo, ponekad bi samo iskrenula glavu, i dalje gledajući ka meni, kao da hoće da vidi šta se nalazi negde ispod… Nisam razumeo te njene pokrete.
Stajala je tako neko vreme i onda je odletela. Ostavila je jedno svoje pero. Neko svetlo pero. Samo to.
Ko zna gde je odletela, onako nošena vetrom koji je tako snažno duvao da bi i nekog mršavijeg čoveka mogao zaustaviti u koraku.
Zato i nema nikoga napolju…
Nisam ni pokušao da vidim gde je odletela. Nije me to zanimalo.
Zanimalo me je ovo pero koje je ostavila. Otvorio sam prozor da ga uzmem, a vetar je samo rekao „hvala“ svojim hladnim dijalektom, i odalamio me po licu kao korbačem smrznutim u nekoj od onih noći severnih mora kada bi bura vitalala ledom i mrazem po zalutalom jedrenjaku u čije se jarbole uvlači strah…
Iz ruke mi je vetar oteo pero i poslao ga ko zna gde…
A hteo sam da ga sačuvam…
Hladno je, a vetar mi nije prijatelj danas.
Prijatelji ti ne otimaju darove koje ti nebo pošalje…
Sva moja slova 