Jedan novembar

Jednog novembra je ona, u kaputu zakopčanom do grla i prekrštenih ruku na grudima, na hladnjikavom vetru, onom kakvog umeju da donesu neke noći u kasnu jesen, stajala i gledala ga pomalo ispod oka čekajući da vidi šta će on uraditi. A on…on joj je pričao… Pričao joj je o koje čemu, pričao je o svačemu. Pričao joj je o travi koju je dobro gaziti, o lisicama koje se prikradaju, o pticama, o zvezdama i o knjigama…

Slušala je ćuteći, a i dalje čekala.
Onda se on okrenuo ka njoj i poljubio je.

Taj poljubac je trajao, činilo se samo trenutak, a opet… U tom poljupcu je stanovala jedna davna večnost, jedna neugasiva varnica, jedna sakrivena iskra koja je pobegla sa štapa nekog čarobnjaka, jedna čestica magije bez koje novembar ne ume da teče rekom osmeha…


Taj jedan novembar…


Ogrnut mirisima cimeta i karanfilića, novembar je žurio ka decembru, ostavljajući tragove svojih magija na obalama vremena.


A decembar je nadolazio.


Divlji.


Onaj koji topi snegove…

2 thoughts on “Jedan novembar

  1. „Ogrnut mirisima cimeta i karanfilića, novembar je žurio ka decembru, ostavljajući tragove svojih magija na obalama vremena….“ Divno!!!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.