Miris štrudle

Sekla je štrudlu na tanke šnite. Stajao sam pored nje svaki put kada je to radila i čekao da probam prvo parče tog kolača koji je obeležio dobar deo mog detinjstva.

Ta njena štrudla sa makom, sa tim divnim slatkim filom koji mi je često ostajao na zubima i činio me komičnim…

Uvek sa maramom na glavi, koja je pokrivala većinom sedu kosu, opasana keceljom koja se slagala sa dugačkom, starinskom suknjom, ona je tu štrudlu pekla samo nedeljom. Pred ručak bi je izvadila iz rerne i prekrila krpom govoreći mi da je to za „posle ručka“. A meni je vreme do „posle ručka“ uvek trajalo predugo i bilo nesagledivo daleko.

I dalje se ne sećam ni jednog od tih ručkova, ali se sećam skoro svake od tih štrudli. Sećam ih se sa onim lepim osećajem bezbrižnosti koje samo srećno detinjstvo može da stvara.

Nedostaje mi miris njene marame koji osetim kada se sagne da me poljubi u čelo, taj miris sveže pečene štrudle sa makom…

Nedostaje mi ona.

Nedostaje odavno…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.