Reč

Iznad sela, podno jedne čuke obrasle snegovima što napadaše poslednjije’ dana, čekalo je momče radost njegovu, kako je zvaše…

Bez kožuha i bez gunja, otrčade što ga noge nosiše jače, do tamo. A hteo je da je pogledom prigrli i do Đurđovdana da mu srce topli prizor osmejaka njezinije’… K’o onomad, kada biser bele zube, ona, gledajući sunce, pokaza mu…

Postojaše momče, do podneva tako, i zaiska Gospoda u svem’ što gledaše, a da ič se ne obazre na stud što ga stišće…

I videše momče svuda osmeh njezin što čekaše…


I saznade, šta to beše Reč…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.