Dvoje

Dvoje je stajalo pod krošnjom nekog usamljenog drveta i ćutalo. Pravili su mu društvo dok je mesec srebrio nebom. Gledali su se…

Držali su se za ruke i gledali. I ćutali. Ona je progovorila. Pričala je, a on je slušao. Želeo je da je čuje. Pričala je o ljubavi.

Isprekidano.

Zastajala je. Pa nastavljala…


Nije htela kao pre. Htela je da oseća bez straha.

I rekla je :“Jedva me dočekaš…i nešto me tako izdaš da izgubim tlo pod nogama…i razneseš mi srce…ubiješ ljubav u meni, ubiješ veru… Nemoj… Nemoj me izdati. Ostavi me, ali me nemoj izdati. Nikada mi se nemoj javiti ako me ostaviš, samo me nemoj izdati… Jer ako odeš… ako sve ovo bude razneto i nema ga…hoću da živim u tom sećanju…da znam da je bilo…i da mi se duša zbog toga ne smiruje…a ne zbog toga što izgubljena luta i slepa opipava po mraku…jedan sekund vatre i vida vredan je večnosti ništavila.“


Gledao je u nju…
Nije imao šta da kaže…
Imao je da je voli.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.