Da ‘oće

Cedi se od noćas…

Da bar hoće da grune kako valja, a ono samo curi i nervira… Možda su godine…

A volim je…

Nekada sam voleo kišu toliko da bih istrčao napolje čim se oblaci krenu navlačiti preko ovog plavila gore. Moji su znali da zaključaju vrata kad se namerači kiša, samo da ne izletim napolje. A mi živeli u prizemlju! Kakva vrata čoveče… Hop kroz prozor, i eto mene s ove strane mokrih nogu.

Nije mi bilo važno da li je hladna jesenja ili topla letnja kiša… Il’ ona šućmurasta prolećna, koja se čini toplija nego što jeste, jer ti je zima već onoliko dosadila…

Zavoleo sam kišu kao što sam zavoleo i tebe. Odjednom i ucelo!

Jer tog predvečerja, kada si mi ušla pod kožu, lilo je kao iz kabla, a ti si trčala po ulici punoj barica, koje su ti isprskale bele čarape i istačkale ih nekom muljavom nijansom sive. Trčala si bežeći od kiše da bi sačuvala frizuru, a ja, ja samo nisam znao šta me je snašlo…

Ni sada ne znam…


Da mi je da potopi još jedared onako k’o tad, pa nek ‘mrem dok te takvu i dalje u kišama vidim…k’o ljubav lepu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.