Zora čeka, on joj tiho dođe.Novoj suzi šansu valja dati…Beše stranac svuda kuda prođe,nepoznanik, kog ne treba znati. Sudbe seiz, vazda dert ga tera…U očima neke tuge skriva,Tragovi mu lutaju bez smera,nema snove, ne ume da sniva… Ali osmeh, osmeh mu ostade,neprimetan, ali uvek tu…Reče neko, od mladosti rane,sećanje na jednu… jedinu!

Cedi se od noćas… Da bar hoće da grune kako valja, a ono samo curi i nervira… Možda su godine… A volim je… Nekada sam voleo kišu toliko da bih istrčao napolje čim se oblaci krenu navlačiti preko ovog plavila gore. Moji su znali da zaključaju vrata kad se namerači kiša, samo da ne izletim […]

Sećam se da sam kao klinac pisao tvoje ime kredom po ulici. Kad kažem kredom, mislim na deo cigle koju sam našao negde pa je polomio, jer ko će sa onolikom ciglom da piše… A pisao sam i kredom, kad se setim da je ukradem iz učionice, što, priznajem, nije bilo često. Pisao i posle […]

Čitala si.Tvoja majka me je pustila da uđem u stan i rekla je da si u svojoj sobi. Vrata su bila odškrinuta. U hodniku u kojem sam stajao ispred tvojih vrata nije bilo prozora i bilo je mračno, a svetlost je dopirala iz tvoje sobe. Zastao sam. Pre nego što sam se uhvatio za kvaku […]

Sanjao sam jedan osmeh.Sanjao sam glas što peva.Sanjao sam jedne oči, daleke…Sanjao sam nežni dodir,sanjao sam korak laganšto korača kraj obale reke.Sanjao sam pod zvezdama.Sanjao, i budan bio,kao da sam od dva sveta spojen…Sanjao sam…Zašto?Ne znam…Moji snovi, svaki od njih,kao da je za njen pogled skrojen…