Raspusti te ruse kose,nek poteku niz leđa kao slapovi,neka vetrom njihane,u moje mašte zađu. Raspusti te ruse kose,nek zažare suncem obasjane,nek otkriju lepo lice,dušu moju nek nagrade… Raspusti te ruse kose,žitnim klasjem prelivene,nek zanosne pramenovevide oči zavedene. Raspusti te kose, ruse, nek mi zlataste, pogled vežu, neka dah preseku sitno, neka žudnjom zamirišu… I ne […]
Lomio sam čaše zbog nje. I stolove… Krpio sam dušu zbog nje. I srce… Kršio sam obećanja zbog nje. I zakone… Ostao bez suza zbog nje. Samo s tugom… A ipak… Ljubav sam sačuvao, jer… Jaka je.
Kad bi znao gde si krenuo, ne bi ti put bio kraći. Ne bi bio ni brži. Ne. Bio bi lepši. Mnogo… A nema lepšeg puta od onog kojim ideš znajući gde ćeš stići, jer tamo si krenuo i pre nego što si to znao… Zato putuj s mirom i zavoli svoj put. Jer lepšeg […]
Sve sam se bolje osećao. Od batina koje sam dobio zaboravio sam i na oko i na prst koji su me do tada mučili. I dalje sam imao poprilično katastrofičan izgled, ali bar dam imao svetlu pespektivu u vidu česme na pijaci. A, mislio sam se, i prijaće mi da se pljusnem onom hladnom vodom, […]
O, kako često mislim na to vreme… kada sam šetao pokraj reke, gledao odsjaje jutarnjeg sunca kako se o stidljive talase moćne plaveti odbijaju ka meni, i samo disao… Te mirne, kasne, zore sa svojim tišinama, sa svojim bukama ptica, vetra i vode uvek nam daju ponešto… Nekada je to sasvim dovoljno za taj dan. […]
„Ijuuuuu!!! MANIJAAAAAK!!! UPOMOOOOOĆ!!! Beži srce, sa’će baka da ga ubije…“E, tad sam spustio glavu, a oči su mi bile još raširenije, kao kod buljave sove. Sa stepenica na hodnik su se spustile devojčica koja je gurala dečija kolica za bebe sa nekim medvedićem u njima, i uz nju jedna starija gospođa, očigledno njena baka, još […]
… život ide svojim putem. Jer to što sam tada planirao, nekako mislim, dalo mi je malo vetra u leđa. Sama situacija, koja nije bila zavidna, a ja se u istoj istakao moždanim performansom. Pa ko da ostane imun na taj uspeh? Priznajem, iako sam izgledao kao nakarada, stav koji sam zauzeo bio je dostojan […]
Eh, da bar ne znam…te tvoje kosešto valova morskihnemire nose… Eh, da jednom sam…slušao pesmešto poju o ljubavikoja se ne sme… Eh, možda bih…i znao da stanem,da ludo mi srcene zgrabi plamen… Eh, al’ nisam…žalio trena,što uze mi dušu,suzo neprežaljena! Eh, i ako sam…voleo ludoljubio silno,božije čekao čudo… Eh, neka si…srce mi ukrala,pamet pomutila ipoljupcem […]
Odmorio sam dovoljno, mislio sam se, i mogao bih da krenem, nije daleko sad. Izdržaću nekako, ionako kao da me manje boli.I krenuo sam. Naravno, najkraćim putem. To je bilo i logično, obzirom da sam povređen, a i što bih dangubio… Taj najkraći put je bila ulica koja je od parka, blago uzbrdo, vodila pravo […]
