U oblaku, u sredini,
noću, i po mesečini,
spava jedan stvor, krilatić,
može biti, i anđelčić.
Malo spava, malo drema,
neke lepe snove sneva,
snove koje tebi želi,
da te malo razveseli.
A kad treba on ustane,
pa na tvoje rame stane,
šapuće ti na uvence,
daruje ti svoje perce…
Kad te boli, on ti dođe,
mahne krilom i bol prođe,
i suzice što su pale
nestale su k’o od šale.
Deca nekad znaju pasti,
al’ od toga će porasti,
zato osmeh imaj snažan,
jer osmeh je mnogo važan.
I ne brini, uvek znaj,
k’o što suncem sija sjaj,
na oblaku, tamo, tom,
tvom anđelčiću je dom.
Sva moja slova 