Hard core buđenje

Stvarno ne volim kad me iz sna, koji je bio veoma kratak, probude udarci čekića i zvuci pneumatske bušilice.

Kao da mi je neko lupio šamarčinu za dobro jutro, i ja onako bunovan, ne znam odakle ta dobrodošlica u novi dan stiže Pogledam gore, jer još uvek mogu samo kapke da pomeram, i čini mi se da plafon pada na mene Ostajem da ležim jer ionako nemam šanse da pobegnem I onda shvatam! Komšije se igraju feng šui na naš način Udri, satri, buši i ne daj nikom da spava dok se radi.

I sad, ja ovako nikakav, niti mogu da spavam niti mogu da funkcionišem kako treba. Bauljam po kući i evo ovo pišem ne bi li malo uključio mozak koji je na debeloj rezervi trenutno

Ima i nešto što sam uspeo da uradim do sada. Uspeo sam da sebi spremim obrok Jeste zagoreo, jeste se dimilo po kući, ali sam ga pojeo. I jeste bio nejestiv.

A vreme napolju je idealno da ne poželim da izađem. I ne želim. Ali izgleda da ću morati jer ovaj hard core je ipak prejak za moj muzički ukus.

Ako me ne udari autobus, možda i sutra napišem nešto.

P. S. Ako ima nekih slovnih grešaka, praštajte, ipak sam polulud od nespavanja.