„… Uživaj…“

Pročitah pismo koje je napisano ženi koju je smatrao onom pravom, onom sa kojom je želeo da ostari. I ne rekoh mu ništa. Samo sam bio tu.

Gledao sam ga i video samo tugu u tim očima. Nije pričao, samo je sedeo i disao. Nisam uspeo da ga utešim, da mu pomognem… Nisam ni pokušao jer njemu ionako ne treba da ga neko teši. Jedino što mu je trebalo bila je ona.

„Pišem ti ovo verujući da će nekada doći do tebe dušo. Sada mi je jasno da te, u suštini, i nije briga kako se osećam Ali svejedno, pišem čistog srca.

Nije mi drago što se to desilo baš na ovaj dan, ali sva moja nadanja su raspršena. Pretvorena u pepeo i oduvana.

Zaista sam mislio, uprkos svemu što sam mogao da osetim u poslednje vreme, da ima nekakve šanse da se dosegne ta radost. Da nada i dalje postoji, da će se nešto promeniti na bolje. Duboko sam verovao u to. Snažno se držao za tu veru. To je ono što me je držalo sve ovo vreme.

Sada više nemam ni to. Prilično jasno si stavila do znanja da sam nepotreban.

Rado bih ovde prosuo sve moje tuge, patnje, misli, suze i strahove… Ali nema potrebe o tome da ti pišem jer ti to ionako ne znači ništa.

Zato ću ti napisati da ti želim sve najbolje, da mislim da zaslužuješ samo lepo od života, da znam da mi je sreća pokazala osmeh kada sam te upoznao a život zario zube u srce kada si otišla.

Imaš sve što treba da neko bude srećan pored tebe i nadam se da ćeš i ti biti zaista srećna.

Uživaj… „

Dao mi je pismo i rekao da ga ja pošaljem kad osetim da je vreme. Ako osetim…

Sećam se početka

Početak:

Poljupci, varnice, ubrzani puls…

Kraj:

Okretanje leđa, hladnoća, kretanje dalje…

Između toga

Prelepo vreme, savršeni osećaji, nadanja i radosti poneka svađa i suze, mnogo nežnosti…

Posle toga:

Očaj. Milion pitanja bez odgovora.

Čudan kraj za jednu ljubav.

Ali…

Drugačiji kraj i ne postoji. Ljubav ili nema kraj ili je taj kraj tragičan. Jer ne može biti srećnog kraja ljubavi. Kad ljubav umire tu sreće nema. Samo tuga.

Ne znam…

Nekako mi se čini da smisao života može postojati jedino ako je ljubav večna.

Sećam se tog početka…

Još uvek mi izmami osmeh.

Hard core buđenje

Stvarno ne volim kad me iz sna, koji je bio veoma kratak, probude udarci čekića i zvuci pneumatske bušilice.

Kao da mi je neko lupio šamarčinu za dobro jutro, i ja onako bunovan, ne znam odakle ta dobrodošlica u novi dan stiže Pogledam gore, jer još uvek mogu samo kapke da pomeram, i čini mi se da plafon pada na mene Ostajem da ležim jer ionako nemam šanse da pobegnem I onda shvatam! Komšije se igraju feng šui na naš način Udri, satri, buši i ne daj nikom da spava dok se radi.

I sad, ja ovako nikakav, niti mogu da spavam niti mogu da funkcionišem kako treba. Bauljam po kući i evo ovo pišem ne bi li malo uključio mozak koji je na debeloj rezervi trenutno

Ima i nešto što sam uspeo da uradim do sada. Uspeo sam da sebi spremim obrok Jeste zagoreo, jeste se dimilo po kući, ali sam ga pojeo. I jeste bio nejestiv.

A vreme napolju je idealno da ne poželim da izađem. I ne želim. Ali izgleda da ću morati jer ovaj hard core je ipak prejak za moj muzički ukus.

Ako me ne udari autobus, možda i sutra napišem nešto.

P. S. Ako ima nekih slovnih grešaka, praštajte, ipak sam polulud od nespavanja.

Odmor

Skidao sam sa svog neba zvezdu po zvezdu i slao ih njoj. Više na njemu nema ničega. Ostade samo mrkli mrak

Sada kao slep, tumaram po ćoškovima svog življenja ne videći ništa. Oči mi ne služe više.

I dok lagano odumire deo po deo moga bića, telo i dalje ne shvata svoju sudbinu A ja nemam volje da mu je kažem.

Neka se iznenadi kad mu na vrata zakucaju i pošalju ga na odmor

Onaj večni.