Pertla

Stavim stopalo u obuću i počinjem da vezujem pertlu… I pomislim da je baš ta pertla ono što je važno.
Jer…cipela, patika, čizma, nema veze šta, ne služi najbolje bez pertle. Pertla je ta koja će sve da uveže, utegne, da oblik i funkciju…
Ona će da učini da bude baš kako treba ako si odabrao odgovarajući broj obuće. Ona će pomoći da obuća ostane gde treba.
Možeš je zategnuti previše pa će ti smetati a možeš je ostaviti labavu pa će se razvezati i opet ne valja. Moraš znati šta ti odgovara…
Obuća i pertla su kao život i ljubav. Nije život kakav treba da bude ako ga ljubav ne učvrsti. Džaba ti skupa cipela bez pertle. Napraviće žuljeve i boleće.

Pertla…
Jedna uzica sa dva kraja koji čeznu da se vežu.

Jasno je

Krenu neke struje od malog prsta uz šaku, na gore… Pa me drmaju kroz podlaktice sve do lakata! Uh! U trenutku se zabrinem, ne znam šta je…
Onda nastave… Penju se uz nadlaktice, tu sam već ukočen, pa kad zaviju iza ramena i krenu ka kičmi, tad mi je već jasno da nemam gde.
Nemam vremena ni za misao više, jer se te struje takvom silinom spoje u nekom od vratnih pršljenova da se kapci više ne zatvaraju.
Kad grune neka implozija, eksplozija, šta li je, pa samo od jednom, istovremeno, struja krene niz kičmu ka dole i uz kičmu ka glavi, onda više ništa ne znam. U glavi lom! Kao da je mozak pur pena, pa naraste brzo i tresne o kosti lobanje… Mislim da bi izleteo napolje da može.
A u telu, preko kičme, struja ih taknula pa svaki mišić se drma, trese, poskakuje… Čini mi se, da imaju noge, ti mišići bi pali na kolena odmah. Organi kao da menjaju frekvenciju na kojoj vibriraju, sa kiloherca skočiše na megaherce…
A oči…
Oči samo upijaju i ne trepću…
Ne rade za telo, otkazale poslušnost.
Gledaju, ne mrdaju, fiksiraju…
Rade za dušu.
I tad mi je jasno da mi se sviđa.